Dragana Jokić

Ciklus slika, nastao u prethodne tri godine, karakteriše eksperimentisanje formom u okviru prepoznatljivih ambijentalnih celina otvorenih prostora. Motiv naglašenih masa u oku posmatrača postaje uobličen kao otvoren ambijent zemlje, vazduha ili vode, u zavisnosti od fokusa na različite elemente slike. Namera je da se ujedinjenim navedenim elementima, postigne utisak fluidnosti i viđeno doživi i prepozna kao nešto blisko, emotivno vibrirajuće. *Ne znajući odakle dolazimo ni kuda idemo, od davnina smo svesni da u ovoj, većini nas, poznatoj stvarnosti, postojimo jedan trenutak večnosti. Taj trenutak dobili smo na dar. Od njega možemo napraviti šta god želimo. Znajući da smo ovde kratko, izgleda da nikada nismo uspeli da se naviknemo na ovo mesto koliko god ono bilo lepo, veličanstveno strašno.

Tražimo, odlazimo, vraćamo se, pitamo se, odgovaramo, učimo, ne naučimo, bežimo, borimo se… u međuvremenu i živimo, sa sećanjem na neke lepše stvarnosti iz kojih dolazimo i ka kojim stremimo, ubeđeni da ovaj trenutak nije jedini. Da se iza sedam gora i sedam mora nalazi naša obećana zemlja u kojoj ćemo se naći nakon iscrpljujućih putovanja kroz negostoljubive zemlje, surovu prirodu, beskrajna mora i da ćemo naći tu svetlost svima poznatu, onu koja nam stoji u nekom kutku sećanja.

Svetlost od koje smo potekli i koja sada, dok smo ovde sa druge strane obećane zemlje, svetli i prosijava samo kroz retke pukotine koje možemo uočiti ukoliko naučimo da gledamo kroz takve prolaze koji su nadomak nas. Ukoliko se setimo i razlomimo te sitne pukotine pretvarajući ih u prolaze, vrata, kapije, možda bi se mogli poštedeti takvih putovanja i krenuti prosto u šetnju.

I shvatamo da se trenutak večnosti i svetlost mogu pronaći iza prvog ugla, na licima poznatim i nepoznatim, pod krilom ptice, u pesmi koja se prolama kroz noć, na fasadama zgrada koje smo videli bezbroj puta nasukane tu poput napuštenih rečnih brodova; na krovovima osunčanim toplim zrelim suncem koje zalazi; u dnu grada gde se gnezde sve naše zvezde svih galaksija i gde nebo tone u vode i san; u ulicama kojima se grad spušta do reka, dok posmatramo ljude koji se svečano kreću i plove kroz letnji topli vazduh i smeju se. I onda se nasmejemo i nastavimo jednostavno da – živimo. * Teodora Knežević